У мом оку суза
Нежно се креће низ моје лице... Полако оставља хладан дах на мом образу...
Тако је мала и нежна... А толико бола односи...
Нисам срећна. Никада ни нисам била. Сем, можда, када сам била мала...
"Твоји снови су стварност. Ти си нешто посебно малена... То сви знају. Мој живот се можда гаси, али твој остаје... Живи, медена моја! Живи као што си живела уз мене... Увек ћу бити ту за тебе... Као што си и ти била за мене... Волим те!"
Биле су то последње његове речи... Сад знам да ме је заиста волео... Још увек ме прогања слика његове смрти... Осетила сам када је дошла по њега...
Крива сам, признајем! Крива сам што сам га пустила, што му нисам забранила! Терет ми притиска груди, али ја и даље дишем... Чујем, али не разумем... Видим, али не разазнајем боје...
Око мене су тишина и мрак... Сама сам у хладној просторији... Више никоме не дозвољавам да ми се приближи...
Постала сам ледена...
Статуа справљена од леда...
И никог нема да ме отопи...
Лик у огледалу се не мења... И даље сам прозирна, безлична маса са леденим погледом... Онај трачак сунца није довољно јак да пробије снежне барикаде мојих прстију...
Још увек се надам... То ми је једино преостало...