ЗВЕЗДАНИ ГРАДОВИ

 

Posmatraju me crne oči. Krije pogled iza crnog vela. Kosa joj vijori na laganom letnjem povetarcu. Vidim te sjajne zvezde na njenom licu. Sjaje samo zbog njega. U njoj još uvek vidim njegove crte lica, njegov pogled i njegovo ponašanje. Uvek se trudio da bude sličan njoj.

Ona pati. I ja to znam. Izgubila je svog mezimca, svog jedinca. Izgubila je ono za šta je živela, za šta se ceo život borila. Patim i ja. Volela sam ga. Volim ga i dalje. Bio je moj ponos, moja strast. Bio je moja ljubav, moj život. Gurao me je uvek napred, čak i kada sam padala, bio je tu, podizao me je. Bio je moja najveća podrška.

Grčim se. Oštar bol u grudima me seče. Kroz glavu mi prolaze slike iz prošlosti. Svaki tren koji smo ikada proveli zajedno. Smejali smo se zajedno, plakali zajedno, borili se protiv zla, čuvali dobro. Gušim se u slanim suzama. One su kao otrov koji teče mojim venama. Njegovim venama. U ovom trenu umiru sve moje nade, moje želje, moji snovi. Umire moj život.

Crna kola prolaze izmedju redova uplakanih ljudi. Niko ne može da krije ono što oseća. Osećam se krivom za sav taj bol koji ispunjava vazduh. Osećam se krivom jer je majka ostala bez svog sina. Osećam se krivom jer su njegovi drugovi izgubili jedinu osobu na koju su uvek mogli da se oslone. Osećam se krivom jer je njegova devojka sada obučena u crno, boju tuge, a ne u boje sreće. Osećam se krivom jer sam izgubila sve ono što je postojalo u meni. Osećam se krivom jer jesam kriva.

U kapeli stoji cela njegova porodica – majka, otac, baka, deka. Stoji i njegova devojka. Ja nisam tamo. Daleko sam. Iako me čeka mesto. Otvaraju pozlaćeni drveni kovčeg. U njemu će zuvek spavati on, njegovi snovi i njegov život. Pokušavam da pobegnem od tog užasnog prizora, od tog mača koji me lagano razdire. Ali, oko mene je mnogo ljudi. Ne mogu da se okrenem, da se pomerim. Stojim ukopana kraj Andjele. Gledam u prazno. Ljudi prolaze mimohodom kraj mene i pružaju mi ruku.  Ne mogu, ne smem. Ne želim da mu kažem "Zbogom". Ne mogu da se oprostim od njega. Ne želim. Nije kraj. On je još tu. Vidim ga!

 A tako je miran. Kao da spava. Mislim da još diše. Grudi mu se kreću. Želim da verujem da samo spava. Evo, sad će se probuditi i reći mi da je sve u redu. Crna kosa mu je uredno očešljana. Ne, on ne voli kada je takva. Uvek je imao razbarušenu kosu. Nisu smeli da ga češljaju. Nikako. Odeća uredna. Crno odelo i bela košulja. Nisu mu stavili moju ogrlicu. Zašto su je skinuli? Nisu smeli. Ta ogrlica treba da ga prati gde god da ode. Da mu bude amajlija. Neka mu skinu te crne lakovane cipele i neka mu obuju starke. Nikada nije voleo da bude lepo obučen. Ukrali su mu slobodu, njegovu veru i život. Vratite mu! Pokušavam da kažem nešto. Ali nemam glasa. Pokušavam da mu pridjem. Ali, noge me ne slušaju, ne žele bliže. Andjela me grli, bori se sa bolom. Borila bih se i ja, ali nemam snage. Znam da joj je teško. Ali, meni je još teže. Bio je moj stariji brat po ludosti. Odrasli smo zajedno, živeli smo stan do stana. Andjela tiho jeca na mom ramenu. Ne mogu da je zagrlim, previše me podseća na njega. Ne mogu ništa da joj kažem, biće joj još teže.

Jak nalet snage prožima se mojim telom. Andjela je to osetila. U istom momentu prišla sam kovčegu. Dotakla sam njegove hladne ruke. Uvek mu je bilo hladno kada je ležao nepokriven. Šapućem sebi u bradu:

"Treba mu ćebe. Ima li neko ovde ćebe? Čuvam te, Miloše. Uvek ću te čuvati.", rekoh, prolazeći prstima kroz njegovu kosu. Sada je lepa. Razbarušena, kakva i treba da bude. Tražim ogrlicu još jednom, ali je nema. A nisu mi je ni vratili.

 Ponovo počinjem da se grčim i da plačem. Gušim se u suzama. Klecaju mi noge. Neće se probuditi. Definitivno je kraj. Počinjem da padam. Osećam kako me neko pridržava. Ne vidim ko je. Ne mogu da otvorim oči od suza. Čujem mnogo glasova. I sve su mi bliži i bliži. Ne razumem šta mi govore. Mnogo je zagušljivo. Treba mi vazduha, a ne mogu to da kažem. Neko me udara po obrazima. Neka prestane. Nije mi ništa. Pustite me da plačem! Pustite me da umrem! Ne odustaju. Otvaram oči. Vidim dva plava oka koja mi mnogo znače. I u njima vidim tugu i suze. Duga plava kosa pada mi na lice. Jedan poljubac u čelo, pa još jedan. Samo Pedja me još tako ljubi. To i jeste on. Samo on još miriše kao Miloš. Uzima me u naručje i nosi me daleko od Miloša. A ja se ne bunim. Spustio me je na klupu ispred kapele. Grli me i ljubi u čelo. Samo on još razume koliko mi je teško. Samo on još zna koliko me boli sve što vidim i što mi se dogadja. Sedimo na klupi i grlimo se. Lepo je kada znaš da ima ljudi koji dele bol sa tobom.  Pruža mi čokoladicu.

 "Da ti povrati snagu.", šapnuo mi je.

 Koju snagu? Toga ja više nemam. Ostala je u kapeli. Ne mogu ni da mu se zahvalim.

 Povorka kreće. Pedja je na početku, nosi krst sa Miloševim imenom. Brojevi su mutni, ne vidim ih...Tako je kratko živeo... Osamnaest godina. Pomislim ponekad da se i ja bližim tom broju. Već vidim nadgrobnu ploču, ali teksta nema. Nema mog imena, nema godina, nema ni pozdrava. Samo hladna mermerna ploča. Kao da sam bila živa sena koja je hodala Svetom Zemljom od Boga datom. Kao da sam bila avet koja je progonila dela Gospoda. Pala sam u zaborav. Možda sam posle svega to ipak i zaslužila.

 Ponovo mi prolaze slike kroz glavu. Milošev osmeh. Miloševe oči. Sve bih dala da je ponovo kraj mene. Suzama ne mogu izraziti svoju bol. Želim da povredim nešto, želim da uništim nešto! A ne mogu... Nemam snage!

Poslednji pozdrav mom Milošu. Ispuštam krv crvenu ružu iz ruke i ona pada na kovčeg.  Latice se rasipaju. Čujem jake udare, kao da gromovi haraju Zemljom....Ne, to su samo grumeni vlažne zemlje koji prekrivaju moju ružu. Smedja boja kovčega polako se guši u zemlji. Još malo i nema ga više. Postaće samo uspmena, jedno lepo sećanje...

Težak i okrutan dan. Zašto moramo da se oprostimo od voljenih? Zašto moramo da izgubimo sve ono što je lepo? Neću! Bila bih spokojna da znam da ima života posle, da ćemo se jednog dana ponovo sresti...Volela bih da budemo ponovo zajedno, ponovo prijatelji...Volela bih da ponovo budemo mi...Ali ne znam.

Ne mogu da znam...

Pedja me jako grli. Ne dozvoljavam mu, jer se plašim da će i on otići. Da će me ostaviti samu. Šta onda da radim? Šta da budem? Sena, avet? Dašak vetra? Suza koja teče od bola? Da budem niko i ništa?

Svi se razilaze u tišini. Ostajem sama na hladnom groblju. Vedro je. Sunce jako greje. Ali, ta hladnoća dolazi iz tišine. Sve je tako mirno i prazno. Nema života, nema bola, nema tuge, nema sreće, radosti. Ovde postoji samo prazna tišina i jeza. Tada sam shvatila da se i moj život upravo završio. Šta da radim sada? Gde da idem? Kome da se obratim? Više ne postojim. Moram ponovo da se rodim kroz druge oči. Moram ponovo da nadjem svoj cilj kroz nečije oči. Ali čije? 

 

Svi znamo koliko zivot ume da boli. Jednom sam negde procitala... "Ne boli nas istina, nas bole reci"... Istina, koliko god bila teska ne povredjuje, povredjuju nas izgovorene reci. Istina je ono sto je stalno, nepromenljivo. Reci jesu.

Volela sam, volim, volecu. Mozda pravog, mozda pogresnog. Samo se nadam da nikada necu zazaliti zbog toga. Ne zelim da se kajem nekih stvari koje sam mogla da uradim. Ne zelim da unistim ono sto imam, moj zivot, sve moje.

Kada bi mi ponudili da vratim vreme i promenim samo jednu stvar u svom zivotu...Ne bih promenila nijednu. Mozda je to cudno za nekoga ko ima 19 godina. Mozda zvuci glupo. Ali, ceo zivot je preda mnom. I ja jos imam vremena da ga zivim, da gresim, da ispravljam greske. Mozda cak...i da promenim svet.

Zvuci cudno. Cudno zvuci i zivot, cudno se zivi. Ali, nista nije nemoguce dok god se zeli.

Samo je nemoguce voleti bez ljubavi, mrzeti bez mrznje. 

Volim...Volim jednu osobu koja nije blizu mene. Imam decka, ali on nije onaj pravi. Nekada davno je bio... Dok me nije povredio, srusio mi snove i unistio me. Nekada davno...Ja sam bila njegova devojcica, njegova princezica, njegovo sve. On je bio moj zastitnik, moj andjeo. Sada je pao u mojim ocima. 

Putevi su cudni. Upoznala sam njegovog druga, zavolela ga...Ali znam da se nikada necu usuditi da napustim decka. Ne zato sto se plasim, nego zato sto nemam srca, ne mogu da ga povredim...kao stoje on mene.

Mozda lazem. Mozda varam. Ali ne povredjujem.

Najgora je sudbina jedne zena da rodi dete coveku kog ne voli. Najgora sudbina muskarca je da mu zena koju ne voli rodi dete.

Subina...ili ne...svi smo mi osudjeni na neko prokletstvo.

Kazu da postoji jedan mali swet...daleko od ochiju realnosti i surowog sweta odraslih u kome ziwimo. Wolela bih da widim taj swet poslednji put u swom dechijem traganju za ziwotom. Ne swidja mi se swet odraslih. Puno nerwoze, patnje, grize sawesti. Zashto ne moze i taj swet da bude chist kao i dechiji? Kazu, da kada napunish 18 godina, postajesh odrasla osoba. Moze li odrasla osoba da bude dete? Ili je ipak potpuno protiw moralnih nachela da i dete ima dete? Da li je zabranjeno gledati crtace kada odrastesh? Znam da se tada oduzima sloboda choweku... Swaki njegow san brzo pada u zaboraw, postaje mrachna mrlja na snezno belom papiru. Ne zelim da odrastem... U poslednje wreme polako pochinje da me pobedjuje strah od odrastanja. Ne mogu wishe da se borim. Znam, reci cete mi da je swe to normalno, da nije tako loshe biti odrastao. Ali, da li zaista mislite tako? Koliko stwari iz detinjstwa wam nedostaje? mozete li ih nabrojiti na prste? Kladim se da ne mozete... Zeleci da odrastete, da dobijete prawo glasa, da was swi chuju, izgubili ste detinjstwo. Izgubili ste slobodu... Glas wam je bio jachi kada ste bili dete. Decu swi chuju, samo ne na prawi nachin... Koliko puta ste u ziwotu posmislili "Kada ja odrastem, moje dete ce to dobiti...", "kada ja odrastem, uwek cu slushati swoje dete...". Budite iskreni, koliko je to istina? Kada odrastemo, postajemo isti kao i oni koji su nam branili, za koje smo mislili da nas nisu chuli. I sami znate... Znam...Postajem deo parade poslednjeg dechjeg marsha. I, za razliku od mnogih, meni je zao...Zelim da ostanem dete...Zelim da uziwam u chistom swetu...Smejte se, slobodno. Ali, meni su moji mali roze chupawi chupawci sa buljawim okicama weci prijatelji nego shto cete wi ikada naci u swom ziwotu... Znam da sam u prawu. Znate i wi. Moje je samo da zawrshim marsh, nowi tek treba da pochnem...Kako ste wi pocheli swoj?

Ponovo sam sama sa sobom...Posle nekog duzeg wremena...Iskreno, prija mi da ponekad budem sama, onda mogu i da se oswrnem oko sebe, da pogledam koji ljudi su mi bliski, koji ne. Mogu da vidim kome je zaista stalo do mene, a kome ne.
Pre godinu dana imala sam wishe nego shto sam trazila, mislim na drushtvo, a gde je to sada? Mozda se ponekad okrene telefon, chisto da bi se chuli, ponekad ih sretnem na Kalishu, u Knezu...Tako blizu, a tako daleko...
Werowatno sam ja kriwa za taj raspad...Prestala sam da izlazim sa celom ekipom, retko se chula sa njima. Ali nisam mogla vishe. Nehsto je puklo, i to onog momenta kad su pochela ogowaranja. Ja sam prestala da izlazim kada je "DJ" Calypso pocheo da me pljuje. A ja sam mu toliko werowala. Danas ga i ne pogledam kada se sretnem sa njim na ulici. Necu ni da mu se jawim. Izigrao je moje powerenje, moju iskrenost, i sada je kasno da se bilo shta isprawi. Nadam se da nam se putevi wishe nikada nece ukrstiti.
Setih se Paje, tog malog ludaka koga sam nenormalno poshtowala i wolela. Postao mi je weoma slichan u nekim stwarima negde pred kraj druzenja. Zato i nisam mogla da budem blizu njega, htela sam da se promenim, da budem drugachija. Mislila sam da ce me to drushtwo promeniti. A ustwari promenila sam ja njih. Neswesno. I znam da mi nece werowati kada budu prochitali owo. Niko ne weruje da je postao gori kada mu se to kaze.
Danilo je wec posebna pricha. I njega sam wolela, a stalno me je odbijao od sebe. Ne znam zashto, ali nekada sam wolela da budem u njegowoj blizini. Iako mi sada to puno nedostaje, ponekad ne mogu, teshko mi je. Plashim se proshlosti.
Tijana, ona nasha mala beba, ona je odrasla...Mozda ipak josh nije trebalo da odraste. Lepshe je kad si dete, kada te swi tako gledaju. Sladje je, umiljatije. A opet, teshko je, niko te ne shwata ozbiljno dok ne pustish suzu...Kome li je werowala kada njoj niko nije? Sada je jacha, zaista se bori za sebe.
Tamara je prebrzo odrasla. Plashila sam se da ne bude kao ja u nekim stwarima. A jeste. Ipak sam loshe uticala na swe. Trebalo je da cutim kada sam htela neshto da kazem.
Liki, osoba koja je uwek bila tu za mene. Hvala ti. Ne znam da li sam u ikada rekla shta osecam prema njemu. Wolela sam ga, ali istinski. I sad ga wolim, ali kao brata. I uwek cu ga woleti i drzati kraj sebe. Ispada da mi je on jedini bio prawi prijatelj.
Mnogi su josh bili u tom drushtwu, ali nema potrebe da ishem o njima. Oni su ostali isti. Nisu se nikada menjali. Ostali su werni sebi i swojim snowima. Bar toliko da se razlika na njima ne widi. A swe ih wolim i uwek sam ih wolela. I pomenute, i nepomenute. I da, uwek cu ih woleti.

Седим на зидинама Калемегдана. И овај пут, као и сваки други, посматрам црвене нијансе залазећег сунца. Размишљам о претходним данима. 

Све бих дала да их поново проживим. Све исплакане сузе, сваки осмех, сваку свађу и сваки сан. Све.

Срећна сам. Иако сам помало збуњена. Све се брзо десило.

Све се тако брзо завршило.

А било је лепо.

Било је прелепо вече. Хладан ваздух парао ми је плућа, а ја сам ипак стајала у мајици на бретеле напољу...Јер мене је грејала љубав.

Те вечери појавиле су се искре које су учиниле да се почне да гори велики пламен љубави. Бар у мени.

За њега не знам. Нисам сигурна. Никада нисмо причали о томе...Можда ми је чак и лепше да живим у оваквом незнању. Бар сам срећна... 

Нежно се креће низ моје лице... Полако оставља хладан дах на мом образу...

Тако је мала и нежна... А толико бола односи...

Нисам срећна. Никада ни нисам била. Сем, можда, када сам била мала...

"Твоји снови су стварност. Ти си нешто посебно малена... То сви знају. Мој живот се можда гаси, али твој остаје... Живи, медена моја! Живи као што си живела уз мене... Увек ћу бити ту за тебе... Као што си и ти била за мене... Волим те!"

Биле су то последње његове речи... Сад знам да ме је заиста волео... Још увек ме прогања слика његове смрти... Осетила сам када је дошла по њега...

Крива сам, признајем! Крива сам што сам га пустила, што му нисам забранила! Терет ми притиска груди, али ја и даље дишем... Чујем, али не разумем... Видим, али не разазнајем боје...

Око мене су тишина и мрак... Сама сам у хладној просторији... Више никоме не дозвољавам да ми се приближи...

Постала сам ледена...

Статуа справљена од леда...

И никог нема да ме отопи...

Лик у огледалу се не мења... И даље сам прозирна, безлична маса са леденим погледом... Онај трачак сунца није довољно јак да пробије снежне барикаде мојих прстију...

Још увек се надам... То ми је једино преостало...

Сваки сан престане... Неки полако, неки брзо. А мој сан се само прекинуо. Чак се није ни завршио...

Сви имамо пријатеље. Али, да ли су нам сви они заиста прави пријатељи?

Мени су говорили да је прави пријатељ онај који је уз тебе када год ти је лоше, када не знаш шта ћеш са животом...

А таквих људи је око мене било много. Превише.

А онда сам после много борби са самом собом и тешким животним путевима пуних трнја, оштрог камења и чврстих зидова, створила слику свог најбољег пријатеља, правог пријатеља.

То није било ко. То је особа коју волиш сваког момента свог живота. То је особа која може осетити твоју бол или радост сваки пут, ма колико били удаљени једно од другог. И излечи ти и најдубље ране срца само својим присуством. Прави пријатељ је ту да ти каже истину, ма колико она болела. Ту је да би те загрлио када ти је најтеже иако ти покушаваш да искалиш сву своју бол и бес на њему. Да ти каже по неку лепу реч, неки комплимент. И да те изненади неким лепим гестом...И никада, али НИКАДА не би причао о теби иза твојих леђа. Рекао би ти све у лице...

Да, можда изгледа као особа са којом би провела цео свој живот... Али, не... Није...

То је само прави пријатељ...

У мом животу постојала је таква особа... Некада давно...

Док није изговорио речи које су проболе моје срце оштрицом зарђалог ножа... Моја крв је сада отрована његовим речима... Лека нема, а бол је јачи и продорнији од било ког другог бола... Те змије отровнице, те подле речи, изговорене од особе којој сам веровала никада неће побећи... Заувек ће ме подсећати на рану у срцу...

Али једном сам се опекла. Два пута се нећу играти са ватром...

А можда је ипак требало да верујем Милошевим речима...

"Пут је тежак онолико колико нама треба да ојачамо. У животу те нико неће поштедети препрека нити обавеза које си сама себи наметнула. Научи да живиш са тим или изгуби рат. Битка је већ готова, а ти излазиш као победник. Но, рат је тај који треба да те брине... И људи који се боре против тебе... Сама си их бирала, сама их и отерај... Само прави пријатељи остаће увек уз тебе, па чак и кад их будеш терала..."

Непознати лик у огледалу...

Већ дуго га посматрам. Није страшан. Жалостан је, тих.

Покушавам да схватим шта се дешава у његовој глави.

Има мистериозне очи. Пуне туге. Сузе се скупљају у угловима небеско плавих очију. Тако бистре сузе. Бистре попут најчистијег мора. У њима можете видети све. Сву бол, тугу, патњу. Може се наћи и по који трачак среће и наде.

Али лик нема никакав израз. Усне су тако мирне и праве.

У лику се само осећа тешка депресија.

Бес. Бол. Туга.

А ја већ сатима посматрам лик у огледалу.

Раније је ту била весела девојчица. Потпуно весела и опуштена. Увек је имала две преслатке црне плетенице.

Сада су те дуге плетенице исечене на танке нити. Потпуно слепљене.

Шта се догодило са малом, несташном, безбрижном девојчицом?

То нико не зна.

Сем лика у огледалу.

А он је нем.

И никада неће проговорити.

Вероватно.

Волела сам једну лутку. Била је мала, мајушна. Често сам је у наручју држала. И била је од порцелана. Једног дана сам је случајно испустила. Крхи, сјајни порцелан се расуо у ситне делове. Трудила сам се да је сакупим, да је поново саставим. Али, нисам успела. Ипак су неки делови заувек били изгубљени. Сакрила сам је. Нисам више носила лутку. Сви су мислили да сам одрасла. Али нисам. Једно мало дете било је заувек затворено у мени. Тихо сам јецала сваке ноћи. И нико није знао. Онда сам упознала тебе. И нисам више плакала. Јер сам сваке ноћи замишљала да си поред мене, да тебе грлим. Лутка је тада пала у заборав. Обавијена велом таме. Постала сам твоја лутка. И ти си ме чувао, мазио, као ја своју лутку. Онда си ме испустио. Можда намерно, можда не. Али и ја сам се распала у ситне делове. Моје срце је пукло на више делова и расуло се по целом Београду. Ти се ниси ни сагао да ме сакупиш. Да покушаш поново да ме саставиш. Моји делови и даље леже расути по целом граду. И чекају боље време под звезданим небом. Можда ће их неко сакупити. Можда ће ме неко поново саставити. Али ја никада више нећу бити цела...

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.co.yu и можете почети са блоговањем.