ЗВЕЗДАНИ ГРАДОВИ

Posmatraju me crne oči. Krije pogled iza crnog vela. Kosa joj vijori na laganom letnjem povetarcu. Vidim te sjajne zvezde na njenom licu. Sjaje samo zbog njega. U njoj još uvek vidim njegove crte lica, njegov pogled i njegovo ponašanje. Uvek se trudio da bude sličan njoj.

Ona pati. I ja to znam. Izgubila je svog mezimca, svog jedinca. Izgubila je ono za šta je živela, za šta se ceo život borila. Patim i ja. Volela sam ga. Volim ga i dalje. Bio je moj ponos, moja strast. Bio je moja ljubav, moj život. Gurao me je uvek napred, čak i kada sam padala, bio je tu, podizao me je. Bio je moja najveća podrška.

Grčim se. Oštar bol u grudima me seče. Kroz glavu mi prolaze slike iz prošlosti. Svaki tren koji smo ikada proveli zajedno. Smejali smo se zajedno, plakali zajedno, borili se protiv zla, čuvali dobro. Gušim se u slanim suzama. One su kao otrov koji teče mojim venama. Njegovim venama. U ovom trenu umiru sve moje nade, moje želje, moji snovi. Umire moj život.

Crna kola prolaze izmedju redova uplakanih ljudi. Niko ne može da krije ono što oseća. Osećam se krivom za sav taj bol koji ispunjava vazduh. Osećam se krivom jer je majka ostala bez svog sina. Osećam se krivom jer su njegovi drugovi izgubili jedinu osobu na koju su uvek mogli da se oslone. Osećam se krivom jer je njegova devojka sada obučena u crno, boju tuge, a ne u boje sreće. Osećam se krivom jer sam izgubila sve ono što je postojalo u meni. Osećam se krivom jer jesam kriva.

U kapeli stoji cela njegova porodica – majka, otac, baka, deka. Stoji i njegova devojka. Ja nisam tamo. Daleko sam. Iako me čeka mesto. Otvaraju pozlaćeni drveni kovčeg. U njemu će zuvek spavati on, njegovi snovi i njegov život. Pokušavam da pobegnem od tog užasnog prizora, od tog mača koji me lagano razdire. Ali, oko mene je mnogo ljudi. Ne mogu da se okrenem, da se pomerim. Stojim ukopana kraj Andjele. Gledam u prazno. Ljudi prolaze mimohodom kraj mene i pružaju mi ruku.  Ne mogu, ne smem. Ne želim da mu kažem "Zbogom". Ne mogu da se oprostim od njega. Ne želim. Nije kraj. On je još tu. Vidim ga!

 A tako je miran. Kao da spava. Mislim da još diše. Grudi mu se kreću. Želim da verujem da samo spava. Evo, sad će se probuditi i reći mi da je sve u redu. Crna kosa mu je uredno očešljana. Ne, on ne voli kada je takva. Uvek je imao razbarušenu kosu. Nisu smeli da ga češljaju. Nikako. Odeća uredna. Crno odelo i bela košulja. Nisu mu stavili moju ogrlicu. Zašto su je skinuli? Nisu smeli. Ta ogrlica treba da ga prati gde god da ode. Da mu bude amajlija. Neka mu skinu te crne lakovane cipele i neka mu obuju starke. Nikada nije voleo da bude lepo obučen. Ukrali su mu slobodu, njegovu veru i život. Vratite mu! Pokušavam da kažem nešto. Ali nemam glasa. Pokušavam da mu pridjem. Ali, noge me ne slušaju, ne žele bliže. Andjela me grli, bori se sa bolom. Borila bih se i ja, ali nemam snage. Znam da joj je teško. Ali, meni je još teže. Bio je moj stariji brat po ludosti. Odrasli smo zajedno, živeli smo stan do stana. Andjela tiho jeca na mom ramenu. Ne mogu da je zagrlim, previše me podseća na njega. Ne mogu ništa da joj kažem, biće joj još teže.

Jak nalet snage prožima se mojim telom. Andjela je to osetila. U istom momentu prišla sam kovčegu. Dotakla sam njegove hladne ruke. Uvek mu je bilo hladno kada je ležao nepokriven. Šapućem sebi u bradu:

"Treba mu ćebe. Ima li neko ovde ćebe? Čuvam te, Miloše. Uvek ću te čuvati.", rekoh, prolazeći prstima kroz njegovu kosu. Sada je lepa. Razbarušena, kakva i treba da bude. Tražim ogrlicu još jednom, ali je nema. A nisu mi je ni vratili.

 Ponovo počinjem da se grčim i da plačem. Gušim se u suzama. Klecaju mi noge. Neće se probuditi. Definitivno je kraj. Počinjem da padam. Osećam kako me neko pridržava. Ne vidim ko je. Ne mogu da otvorim oči od suza. Čujem mnogo glasova. I sve su mi bliži i bliži. Ne razumem šta mi govore. Mnogo je zagušljivo. Treba mi vazduha, a ne mogu to da kažem. Neko me udara po obrazima. Neka prestane. Nije mi ništa. Pustite me da plačem! Pustite me da umrem! Ne odustaju. Otvaram oči. Vidim dva plava oka koja mi mnogo znače. I u njima vidim tugu i suze. Duga plava kosa pada mi na lice. Jedan poljubac u čelo, pa još jedan. Samo Pedja me još tako ljubi. To i jeste on. Samo on još miriše kao Miloš. Uzima me u naručje i nosi me daleko od Miloša. A ja se ne bunim. Spustio me je na klupu ispred kapele. Grli me i ljubi u čelo. Samo on još razume koliko mi je teško. Samo on još zna koliko me boli sve što vidim i što mi se dogadja. Sedimo na klupi i grlimo se. Lepo je kada znaš da ima ljudi koji dele bol sa tobom.  Pruža mi čokoladicu.

 "Da ti povrati snagu.", šapnuo mi je.

 Koju snagu? Toga ja više nemam. Ostala je u kapeli. Ne mogu ni da mu se zahvalim.

 Povorka kreće. Pedja je na početku, nosi krst sa Miloševim imenom. Brojevi su mutni, ne vidim ih...Tako je kratko živeo... Osamnaest godina. Pomislim ponekad da se i ja bližim tom broju. Već vidim nadgrobnu ploču, ali teksta nema. Nema mog imena, nema godina, nema ni pozdrava. Samo hladna mermerna ploča. Kao da sam bila živa sena koja je hodala Svetom Zemljom od Boga datom. Kao da sam bila avet koja je progonila dela Gospoda. Pala sam u zaborav. Možda sam posle svega to ipak i zaslužila.

 Ponovo mi prolaze slike kroz glavu. Milošev osmeh. Miloševe oči. Sve bih dala da je ponovo kraj mene. Suzama ne mogu izraziti svoju bol. Želim da povredim nešto, želim da uništim nešto! A ne mogu... Nemam snage!

Poslednji pozdrav mom Milošu. Ispuštam krv crvenu ružu iz ruke i ona pada na kovčeg.  Latice se rasipaju. Čujem jake udare, kao da gromovi haraju Zemljom....Ne, to su samo grumeni vlažne zemlje koji prekrivaju moju ružu. Smedja boja kovčega polako se guši u zemlji. Još malo i nema ga više. Postaće samo uspmena, jedno lepo sećanje...

Težak i okrutan dan. Zašto moramo da se oprostimo od voljenih? Zašto moramo da izgubimo sve ono što je lepo? Neću! Bila bih spokojna da znam da ima života posle, da ćemo se jednog dana ponovo sresti...Volela bih da budemo ponovo zajedno, ponovo prijatelji...Volela bih da ponovo budemo mi...Ali ne znam.

Ne mogu da znam...

Pedja me jako grli. Ne dozvoljavam mu, jer se plašim da će i on otići. Da će me ostaviti samu. Šta onda da radim? Šta da budem? Sena, avet? Dašak vetra? Suza koja teče od bola? Da budem niko i ništa?

Svi se razilaze u tišini. Ostajem sama na hladnom groblju. Vedro je. Sunce jako greje. Ali, ta hladnoća dolazi iz tišine. Sve je tako mirno i prazno. Nema života, nema bola, nema tuge, nema sreće, radosti. Ovde postoji samo prazna tišina i jeza. Tada sam shvatila da se i moj život upravo završio. Šta da radim sada? Gde da idem? Kome da se obratim? Više ne postojim. Moram ponovo da se rodim kroz druge oči. Moram ponovo da nadjem svoj cilj kroz nečije oči. Ali čije?