ЗВЕЗДАНИ ГРАДОВИ

Svi znamo koliko zivot ume da boli. Jednom sam negde procitala... "Ne boli nas istina, nas bole reci"... Istina, koliko god bila teska ne povredjuje, povredjuju nas izgovorene reci. Istina je ono sto je stalno, nepromenljivo. Reci jesu.

Volela sam, volim, volecu. Mozda pravog, mozda pogresnog. Samo se nadam da nikada necu zazaliti zbog toga. Ne zelim da se kajem nekih stvari koje sam mogla da uradim. Ne zelim da unistim ono sto imam, moj zivot, sve moje.

Kada bi mi ponudili da vratim vreme i promenim samo jednu stvar u svom zivotu...Ne bih promenila nijednu. Mozda je to cudno za nekoga ko ima 19 godina. Mozda zvuci glupo. Ali, ceo zivot je preda mnom. I ja jos imam vremena da ga zivim, da gresim, da ispravljam greske. Mozda cak...i da promenim svet.

Zvuci cudno. Cudno zvuci i zivot, cudno se zivi. Ali, nista nije nemoguce dok god se zeli.

Samo je nemoguce voleti bez ljubavi, mrzeti bez mrznje. 

Volim...Volim jednu osobu koja nije blizu mene. Imam decka, ali on nije onaj pravi. Nekada davno je bio... Dok me nije povredio, srusio mi snove i unistio me. Nekada davno...Ja sam bila njegova devojcica, njegova princezica, njegovo sve. On je bio moj zastitnik, moj andjeo. Sada je pao u mojim ocima. 

Putevi su cudni. Upoznala sam njegovog druga, zavolela ga...Ali znam da se nikada necu usuditi da napustim decka. Ne zato sto se plasim, nego zato sto nemam srca, ne mogu da ga povredim...kao stoje on mene.

Mozda lazem. Mozda varam. Ali ne povredjujem.

Najgora je sudbina jedne zena da rodi dete coveku kog ne voli. Najgora sudbina muskarca je da mu zena koju ne voli rodi dete.

Subina...ili ne...svi smo mi osudjeni na neko prokletstvo.