ЗВЕЗДАНИ ГРАДОВИ

Волела сам једну лутку. Била је мала, мајушна. Често сам је у наручју држала. И била је од порцелана. Једног дана сам је случајно испустила. Крхи, сјајни порцелан се расуо у ситне делове. Трудила сам се да је сакупим, да је поново саставим. Али, нисам успела. Ипак су неки делови заувек били изгубљени. Сакрила сам је. Нисам више носила лутку. Сви су мислили да сам одрасла. Али нисам. Једно мало дете било је заувек затворено у мени. Тихо сам јецала сваке ноћи. И нико није знао. Онда сам упознала тебе. И нисам више плакала. Јер сам сваке ноћи замишљала да си поред мене, да тебе грлим. Лутка је тада пала у заборав. Обавијена велом таме. Постала сам твоја лутка. И ти си ме чувао, мазио, као ја своју лутку. Онда си ме испустио. Можда намерно, можда не. Али и ја сам се распала у ситне делове. Моје срце је пукло на више делова и расуло се по целом Београду. Ти се ниси ни сагао да ме сакупиш. Да покушаш поново да ме саставиш. Моји делови и даље леже расути по целом граду. И чекају боље време под звезданим небом. Можда ће их неко сакупити. Можда ће ме неко поново саставити. Али ја никада више нећу бити цела...