Лик у огледалу
Непознати лик у огледалу...
Већ дуго га посматрам. Није страшан. Жалостан је, тих.
Покушавам да схватим шта се дешава у његовој глави.
Има мистериозне очи. Пуне туге. Сузе се скупљају у угловима небеско плавих очију. Тако бистре сузе. Бистре попут најчистијег мора. У њима можете видети све. Сву бол, тугу, патњу. Може се наћи и по који трачак среће и наде.
Али лик нема никакав израз. Усне су тако мирне и праве.
У лику се само осећа тешка депресија.
Бес. Бол. Туга.
А ја већ сатима посматрам лик у огледалу.
Раније је ту била весела девојчица. Потпуно весела и опуштена. Увек је имала две преслатке црне плетенице.
Сада су те дуге плетенице исечене на танке нити. Потпуно слепљене.
Шта се догодило са малом, несташном, безбрижном девојчицом?
То нико не зна.
Сем лика у огледалу.
А он је нем.
И никада неће проговорити.
Вероватно.
Промениће се, ево ти рецепт
Лик у огледалу
Не, само мало туге
спуштених трепавица у белим рукама
имаш скривено Сунце.
Отвори дланове пусти га
нек сјаји
кроз твоје очи.
Поздрав
Аутор krilaandjela — 11 ÐÐ 2008, 20:14
ogledalo cesto ume da slaze, zato osmeh na lice i idemo u zivot bez pletenica
Аутор agatangel — 11 ÐÐ 2008, 21:39
I ja taj lik gledam dugo, dugo.....samo sto ja za razliku od tebe znam sta se desilo liku u mom ogledalu...
Аутор casper — 11 ÐÐ 2008, 22:24